Na čije veze liče naše veze?

Na čije veze liče naše veze?

Objavljeno u Tekstovi | 0 | 22 Nov 2016

Barbara je bila jedna od onih žena koja veoma vode računa o sebi, svom izgledu, nezi tela i duha. Naprosto odlučila je da zaslužuje bolji život, nego što je učena. Odlučila je da živi uspešno u svakom pogledu. Da, uspevala je u tome donekle. Svaki put kada bi našla novog partnera, ubrzo bi se desilo razočarenje, krah ljubavi. Njeni dolasci na terapiju su podstaknuti željom da pored sebe ima partnera koji će odgovarati njenim vrednostima.

Na početku psihoterapije otkrile smo da sve njene veze dosadašnje na neki način prezentuju odnos njenih roditelja, kojem je ona bila izložena. Kada je postala svesna ove istine, jedna od stvari koju je rekla jeste „zašto se ovo dešava meni, kad je to sve ono što nisam želela“.

Ovo pitanje ili konstatacija se mnogima od nas ponekad provuče kroz misli. Razlog zašto ponekad ličimo na svoje roditelje ili pravimo odnose kao oni je zato što smo odrastajući u takvim okolnostima preuzimali određene modele ponašanja. Usvojili smo ih kao lične, bez toga da smo o njima kritički promislili. Duboku unutar naše psihe su ti modeli potkrepljeni različitim uverenjima.

Nekima od nas je pošlo za rukom da stvore baš suprotne modele, ili, pak, modele koje bismo voleli, ali mnogima nije. Još jedan razlog zašto ponekad toliko ličimo na svoje roditelje je u tome što su oni bili ili su još uvek najznačajnije osobe u našem životu.

Kada smo mali naši roditelji su svemoćni, veliki znalci svih stvari. Ma kakvi oni bili zaista, mi ih vidimo kao neustrašive i hrabre. Maštamo o tome da budemo kao oni. Kako odrastamo polako počinjemo da uviđamo da nam se neka ponašanja i ne dopadaju, da naši roditelji nisu baš tako hrabri, da ne želimo da živimo život sličan njihovom.

fire-candle-flame-hearts

Ukoliko smo odrasli u domu gde su roditelji podržavali jedno drugo, gde je postojala harmonija, toplina velika je verovatnoća da ćemo kada odrastemo ostvariti takve odnose sa drugim ljudima i sa partnerom. Naprosto, tako smo naučeni i to smatramo normalnim.

Ukoliko smo odrasli u porodici gde je ljubav zanemarivana, gde su odnosi površni i gde ne postoji povezanost, najverovatnije ćemo baš takve odnose ostvariti kada odrastemo. Razlog leži u tome što u svom mentalnom sklopu nemamo razvijenu osetljivost za stvaranjem drugačijih odnosa. Iako nemamo razvijenu osetljivost, mi možemo da naučimo da je razvijemo, baš kao i Barbara.

Jedan od Barbarinih zadataka u psihoterapiji bio je da prihvati njenu odgovornost u sadašnjosti prilikom ostvarivanja bliskih i partnerskih odnosa.

Bilo je potrebno da se oslobodi svih onih verovanja koja su je sprečavala da uživa istinski u životu. Ne, nije bilo lako. Ne, nije baš bilo zanimljivo kopati po prošlosti i tražiti zašto je počela da veruje da nije dovoljno vredna bliskosti i ljubavi. Ali je svakako postalo dragoceno, svaki novi korak, svako novo otkrivanje istine, jer je ono značilo slobodu, oslobađanje, izbor.

Kada sebi postavite pitanje „Zašto se ovo dešava baš meni?“ probajte da zaista otkrijete pozadinu. Pozadina govori o dubini našeg osećaja koji je usmeren ka nama samima.

Pozadina govori o tome da želimo sebi da dokažemo da jesmo ili nismo vredni ljubavi. Ne mislim samo na partnersku ljubav, već na ljubav prema sebi i prema bližnjima. Kada sebi uskraćujemo ljubav, kao da sebi govorimo da je nismo vredni, jer mi ne vredimo.

Različitim tehnikama se kroz proces psihoterapije ljubav vraća ka osobi, a kasnije sama osoba odlučuje sa kime će da je deli.

S ljubavlju,

Tijana

2019-5

Ostavite odgovor