Deca alkoholičara

Deca alkoholičara

Objavljeno u Tekstovi | 1 | 12 Apr 2016

 

Deca alkoholičara često veruju

da će ipak jednog dana

uspeti da spasu svog roditelja.

Da će ga zauvek otrgnuti iz tog mračnog sveta,

zbog kojeg  živi u patnji.

Istina je veoma bolna.

Ta deca nikad ne uspeju u svojoj misiji,

jer odgovornost nije na njima.

Oni ne mogu promeniti svoje roditelje.

Odrastajući u okruženju gde su uloge poremećene, dete ne uspeva da jasno uvidi razlog zašto se stvari dešavaju na tako surov i okrutan način. Pita se zašto mama zatvara vrata i vreme provodi sama, zašto tata nikad nije kod kuće, zašto mora da se šapuće. Mnoga druga pitanja prepliću se u jednom malom biću. Biću koje nije, najčešće, sposobno da razume i prihvati činjenicu da je to bolest zavisnosti, kao i da njegovo postojanje nije uslovljeno sa pićem jednog od roditelja, ili oba roditelja.

Biću koje bi trebalo da živi slobodno, da se raduje a ne da ostaje uplašeno u iščekivanju sledećeg pijanstva. Kroz pijanstvo se provlači osećaj bespomoćnosti, straha, nepripadanja.

Usamljenost, tuga, potisnut bes, nedostajanje, nepoverenje, stid, ljutnja, suze, bunt, povlačenje. Ove emocije i ponašanja su karakteristična, nažalost, za decu koja odrastaju u porodicama gde je jedan od roditelja alkoholičar ili ,pak, oba.

Konfuzija koja nastaje i koja se stalno podržava od članova porodice, se nastavlja iz godine u godinu. Odrastanjem se dete uči da skriva da je jedan od roditelja alkoholičar. Dete se uči da ne ispoljava i ne izražava svoje emocije. Potiskuje se neželjeno ponašanje, pretvaranjem da alkoholizam nije prisutan, dok se realnost stvara na lažima. Upravo zbog ovakvog pristupa problemu, koji se negira, drugi ne mogu steći uvid u pravu sliku porodice. Time se dodatno povećava zid, mogućnost da se stvari promene.

Neke osobe imaju tu sposobnost da nam nedostaju

i kada su prisutne ma šta god mi uradili.

Te njihov odlazak iz našeg sveta

se samo nadoveže na već postojeće nedostajanje.

Nedostajanje se nastavlja i nadovezuje na ostale neprijatne emocije kroz svakodnevnicu. Patnja se nastavlja. Ona zaista može biti velika. Svako dete se nosi sa tim velikim teretom na njemu poznat, specifičan način. Tako možemo sresti dete koje u borbi protiv alkoholizma postaje najbolji đak generacije, dete koja je maskota porodice ili  dete koje postaje buntovnik.

Svima zajedničko jeste:

da će uraditi sve

da bi zadobili ljubav roditelja,

kako bi se osetili voljeno.

Prava tuga u ovim porodicama je što je roditelj alkoločar najveće “dete” od sve dece. Kao takav,on nije sposoban da brine o sopstvenoj deci. Takav roditelj oduzima sebi sposobnost da brine adekvatno o sebi, o deci, o porodici. Oduzima sebi sposobnost da pruži ljubav koja je svakom detetu iznad svega potrebna. Ljubav je najvažnija. Ljubavi u ovakvim porodicama je najmanje.

Izrazito je teško  da dete koje odrasta u ovakvoj porodici oseti bezuslovnu ljubav i prihvatanje. Nije isključeno da roditelji ne vole svoju decu, naprotiv oni najčešće  vole svoju decu. Ali zbog svog ponašanja kako prema sebi, supružniku ili prema njima, deca nisu u mogućnosti da osete konstantno prihvatanje. Zbog takve nezdrave atmosfere dete sumnja u sopstvenu vrednost.

U ovakvim porodicama nedostaje  harmonija između roditelja, otvorena komunikacija i zdrava ljubav. Nedostaje zdrav roditelj, koji pruža ljubav i disciplinu neophodnu da njegovo dete postane zdrava, samosvesna, samoodgovorna osoba jednog dana. Nedostaje zdrav odnos između roditelja i deteta. Atmosfera u kome je detetu dozvoljeno da bude dete, da živi, uživa i raduje se; gde je roditelj oslonac, autoritet, podrška; gde dete ne mora da brine o svom roditelju.

Često ova deca postave isto pitanje:

Kako da veruju drugim ljudima,  kada ne mogu verovati ni svojim roditeljima?

Nažalost, iza ovog pitanja se krije i niz drugih, koja vode ka otuđivanju, zatvaranju, povlačenju. To, za posledicu, može imati socijalnu izolaciju, slabe kontakte, neuspele ljubavne veze, strah od vezivanja, povećana potreba za kontrolom, odlaganje obaveza, traženje odgovora u nekom obliku zavisnosti.

Tako možemo sresti da se deca alkoholičara, kada odrastu, biraju za partnera alkoholičara ili zavisnika. Time ponovo proživljavaju patnju, u nadi da će ovog puta uspeti da spasu voljenu osobu. Kako se obrazac samo ponavlja, osobe potvrđuju ponovo, da one nisu dovoljno vredne da bi bile voljene.

Nastavljaju patnju, nastavljaju lanac, koji one nikad nisu ni mogle da prekinu. Razlog jeste što je alkoholizam bolest zavisnosti, gde je potreban ozbiljan pristup lečenja. Prvenstveno je potrebno da osoba koja ima problem sa alkoholom prepozna da joj je neophodna pomoć i da izrazi želju da se menja. Nemoguće je promeniti drugu osobu.

Ono što ova deca mogu da urade za sebe jeste da nauče da neguju sebe, da vole i prihvate sebe. Put prihvatanja i buđenja ljubavi prema sebi, nekada nije ni malo lak, naprotiv često je veoma bolan, težak i dug. Međutim, dugoročno je ovaj put veoma isplativ, jer se dete, a sada odrastao čovek, oslobađa tereta koje je godinama sa sobom vukao. Osobađa se svih neprijatnih emocija i pruža sebi priliku da iznova otvori svoje srce za sebe, za druge.

Alkoholizam jednom rečju RAZARA svaku poru porodice. Guši snove, potiskuje ljubav u najdalje delove duše i stavlja pred dete prevelik zahtev. Taj zahtev je izazov da spasi roditelje, da spasi sebe od roditelja kasnije. Na ovaj zahtev na koji je nemoguće odgovoriti, a dete živi u iluziji da ono ipak može da promeni svet, da promeni roditelja.

S ljubavlju,

Tijana

One Response

  1. Aleksandar
    | Reply

    Ja sam odrastao pored oca alkoholicara.
    Svaka rec iz teksta je potpuno tacna i istinita.

Ostavite odgovor