Ako bi drugi znali…

Ako bi drugi znali…

Objavljeno u Tekstovi | 0 | 22 Nov 2016

Do sada sam kroz svoj rad i privatan život susrela mnoge ljude skrhane od brige, bola, nemoći koju im izazivaju drugi.

“Samo kada bi mi ti drugi bar na tren bili manje važni, čini mi se da bi svet tada bio lepše mesto”, misao je mnogih čije sam živote dotakla direktno, neposredno, slušajući zaista tužne priče njihovog života vođenog pod uticajima “Šta će drugi misliti” i “Kad bi drugi znali”.

 

No, samo je iluzija da su drugi odgovorni za naše mesto koje stvaramo u svom mentalnom okviru, umesto nas samih. Tako mnogi provedu svoj dan, pa i ceo život, dajući drugima prevelik značaj, veći od značaja njih samih, a čime dugoročno doprinose povećanju stresa, nezadovoljstva i zavisti.

Vođeni mišiju da je jako važno da kada radimo nešto da to drugi vide, kad pokušavamo da to druge ne opterećuje ili kad brinemo da nam drugi ne zamere, zaista je iscrpljujuće. Koliko samo stega takvo mišljenje stavlja na nas, naše misli, živote.

Upoznala sam mnoge koji isti ovaj model prenose na svoje bližnje, na decu, čime stavljaju teške okove na njih. Nekada to rade svesno, a nekada nesvesno. Naš život nije nam dat da bismo živeli zbog drugih, ponašali se kako drugima odgovara, ili kako mi mislimo da drugi očekuju.

Upravo takvim verovanjem da drugi očekuju nešto od nas, mi sebi pravimo pritisak, ponašajući se na neki očekivan način, a koji često nije u skladu sa realnošću. Drugi nisu odgovorni za ono što mi mislimo, niti smo mi odgovorni za mišljenje drugih.

pogleduogledalu-com-2

Kod mnogih koji se vode mišlju “Ako bi drugi znali…” prepoznala sam da osećaju stid i anksioznost. Oni stavljaju pred sebe zahtev da sve rade “kako treba”, pri tom preuzimajući odgovornost za čitavu svoju porodicu. Preuzimaju breme njihovog ponašanja, čineći sebi unutrašnji svet ispunjen zabrinutošću, brigom i nemirom.

Ako bi drugi znali da oni nisu tako savršeni, tako dobri, tako brižni, tako pametni i slično – šta bi drugi onda mislili o njima? Kako bi nas drugi prihvatili, kada bi uvideli da svi imamo neku svoju težinu, bol koji nosimo, slabost koju pokušavamo da sakrijemo?

Šta bi drugi tada znali o nama? Znali bi da je svako od nas ljudsko biće, sklono da oseća sva osećanja, da je svako od nas satkan od krvi i mesa ponekad trapav, ponekad spretan, ponekad uplašen, ponekad zaboravan, nekada srećan, nekada tužan.

Drugi bi znali da svako od nas ima prava da pogreši, ali i obavezu da preuzme odgovornost za svoju grešku. Drugi bi znali da svako od nas ima prava da bude svoj, a ne oblikovan prema tuđoj zamisli.

Zato nastojim da učim one ljude sa kojima dolazim u kontakt i direktno i indirektno, da je važno ono što mi mislimo, da smo mi odgovorni za ono što radimo i da je nepotrebno ponašati se u skladu sa očekivanjima drugih koja su usmerena prema nama.

Dobro je i poželjno da poštujemo druge i ponašamo se prema njima kao prema sebi ravnima. Kao posledicu toga da uvažavamo sebe i svoje mišljenje, primetila sam da ti ljudi imaju – bogatiji unutrašnji život, veće samopouzdanje, bolje odnose sa drugima, smanjenu zavist, veće poverenje u sopstvene sposobnosti, te veću otvorenost ka novom saznanju.

Drugi nisu tu da nas sputavaju, već su tu da se kroz njih i sa njima još bolje ostvarimo, i postanemo ono čemu težimo, ono što u biti jesmo.

S ljubavlju,

Tijana

 

2019-5

Ostavite odgovor